O pravu advokata na štrajk i o odnosu advokatska komora – advokat

O PRAVU ADVOKATA NA ŠTRAJK

I

O ODNOSU ADVOKATSKA KOMORA – ADVOKAT

 

-       Uvod -

 

Imajući u vidu poslednju deceniju kada se advokatski esnaf kojem i sam pripadam olako ,,lati“ moćnog oružija koje poseduje i proglasi štrajk kojim parališe čitavu jednu granu vlasti, te nakon poslednjeg štrajka i očiglednog nepostojanja bilo kakvog međusobnog poštovanja i sadejstva između Advokatske komore Srbije i Advokatske komore Beograda, odnosno, očiglednom ratu predstavnika komora pri čemu se advokati tretiraju kao da su dresirani, smatram da bi svaki advokat trebalo da sebi postavi neka pitanja i da da odgovore na ta pitanja.

 

Dva su pitanja suštinska. Prvo pitanje je ima li uopšte pravo advokatura na štrajk i to posmatrano kako sa stanovišta pozitivnih propisa tako i sa stanovišta pravičnosti? Drugo pitanje je ima li bilo koja advokatska komora pravo da nametne ponašanje advokatu izuzev u slučajevima kada komora brani ugled i dostojanstvo advokature od nepropisnog delovanja samog advokata?

 

-       O pravu advokata na štrajk -

 

Uz svo poštovanje prema kategoriji zaposlenih lica jer, kao i ti zaposleni i advokati žive od svog znoja i truda, advokatska služba podrazumeva neke preduslove koji kod ugovora o radu nisu nužni, šta više kod ugorova o radu ti preduslovi su izričito isključeni.  Dok ugovor o radu podrazumeva odnos nadređenosti i potčinjenosti iz kog odnosa oni koji su u potčinjenom položaju i crpe pravo na štrajk kao sredstvo kojim održavaju ravnotežu i sredstvo za odbranu prava od onih koji su u nadređenom položaju, advokati iznad sebe nemaju nikoga. Država nije poslodavac advokatu nikada, pa ni onda kada zakon nalaže da o trošku države neko lice dobije advokatsku pomoć. Samostalnost i nezavisnost su osnovni preduslovi bavljena advokaturom, samostalnost i nezavisnost ne postoje između zaposlenog i poslodavca već postoji stalna obaveza zaposlenog da ispunjava naloge poslodavca.

 

Radi povlačenja suštinske granice između ustanove zaposlenog lica i ustanove advokature, valja pre svega istaći da kada se govori o advokaturi  govori se o tako specifičnoj službi kojoj je važnost, svrhu i preduslove za obavljanje službe odredio sam Ustav. Pravnu pomoć pruža advokatura kao nezavisna i samostalna služba – kaže Ustav. Samostalnost i nezavisnost advokatske službe jeste suštinska razlika između advokata i zaposlenog. Ako bavljenje advokaturom podrazumeva kao osnovni preduslov nepostojanje subordiniranog položaja advokata prema bilo kome postavlja se logično pitanje protiv kojeg poslodavca advokati štrajkuju kada obustavljaju rad kao kolektivni esnafski čin?

 

Drugo, što jeste i razlog postojanja tih preduslova kod advokatske službe, sam smisao službe je konstatno pružanje POMOĆI ljudima kada su im ugrožena osnovna i druga prava. Bez ulaska u sadržinu zakona, kada je advokatskom pozivu dato toliko da bi pomagao drugima, ima li pravo vršilac takvog poziva da odbije pružanje pomoći drugom zato što se naljutio na poresku upravu? Prost osećaj za pravičnost govori da, pod uslovom i da je advokatura zavisna i nesamostalna, pomoć se onome koji je traži ne odbija.

 

Međutim, pored pomoći građanima u raznim pravnim procedurama, advokatura kao činilac kojem je omogućeno učešće u svim pravnim postupcima ima još jednu važnu iako ne izričito naznačenu ulogu. Prisustvo advokata u sudskim i drugim postupcima čini jedan sistem demokratskim u svom suštinskom smislu, odnosno, daje legitimitet državi prilikom svih postupanja države prema građanima kako onda kada ta postupanja završe u korist građanina tako i onda kada je posledica tih postupaka ograničenje nekog građanskog prava. Kada u nekom pravnom poretku građanin ne može angažovati pravnu pomoć prilikom učešća u pravnom postupku, ne možemo ni govoriti o postojanju građanina u takvom poretku već o podanicima.

 

Dakle, ako se ima u vidu da je jednom pozivu dat takav stepen samostalnosti i nezavistnosti u cilju pružanja pomoći građanima i u cilju očuvanja jednog uređenja kao demokratskog, logika, a ne osećaj za pravičnost, nalaže da takav poziv stalno mora biti prisutan i delotvoran, a da problemi koje esnaf ima u svom delovanju ne smeju biti rešavani tako radikalnom merom kao što je obustava rada. Ako do obustave rada i mora doći zbog esnafskih pitanja, ista mora biti sprovedena u okviru instituta minimalnog procesa rada. Ovo posebno kod onih sudskih postupaka koji po slovu zakona imaju status ,,hitan“. U suprotnom, posledice mogu biti stravične. Primera radi, ko će biti kriv ako silovatelj maloletnih lica mora biti pušten iz policijskog pritvora zbog nemogućnosti da mu se obezbedi branilac, pa taj silovatelj odmah ponovi delo i uništi neko dete? Ko će biti kriv ako prethodni držalac stvari, zbog neznanja da se sam snađe u sudskom postupku, reši da samovlasno vrati državinu i tom prilikom teško povredi aktuelnog držaoca ili ga liši života? Ovakvih primera sa teškim posledicama može se navesti bezbroj, pogotovo u krivičnim, porodičnim, radnim i državniskim sporovima.

 

Polako dolazimo i do pozitivnih propisa (za nepravnike koji čitaju ovaj tekst,  pozitivnim propisima se nazivaju trenutno važeći propisi). Pozitivnim propisima je navedno kada advokat sme da odbije zastupanje. Iz tih propisa se da zaključiti sledeće. Najpre, kada advokat odbija zastupanje to je individualni čin jednog advokata, a ne kolektivna odluka jednog esnafa, a drugo, ljutnja na poreska rešenja nije predviđena kao razlog. Može teoretski doći do situacije da ni jedan advokat u Republici neće da postupa u konkretnom predmetu, ali, i takva situacija bila bi odluka doneta od svakog advokata u Republici pojedinačno, a ne kolektivna odluka. Primera radi, ako neko od kolega objavi da neće da postupa u određenom predmetu jer je intenzitet povrede prava stranke od strane države takav da nema smisla svojim prisustvom davati legitimitet takvoj odluci države kod koje je sva sila, moguće je da se ni jedan kolega ne odazove pokušaju države da zameni advokata u takvom predmetu. Ali, kao što je već predočeno, takva obustava rada predstavlja zbir pojedinačnih odluka svakog advokata ponaosob, a ne kolektivni čin.

 

Nadalje, ako bismo pošli od pretpostavke da advokati spadaju u kategoriju zaposlenih lica u smislu Zakona o radu i Zakona o štrajku, ostaje da se vidi postoji li kod štrajka advokata takozvana obaveza minimuma procesa rada? Kada se pogleda član 9. Zakon o štrajku mogli bi se reći da advokatura nije izričito navedena kao delatnost od javnog interesa (i nije, jer se iz prethodnih članova istog tog zakona i samog određenja pojma štrajka vidi se da je štrajk odnos poslodavac – zaposleni, a advokat i nema prema kome da štrajkuje izuzev sam prema sebi), međutim, delatnošću od javnog interesa čini je kako Ustav tako i Zakon o advokaturi, pa i sam član 9. Zakona o štrajku u delu u kojem govori o delatnostima koje su od uticaja na bezbednost države. Jer ako je posledica advokatskog štrajka momentalno paralisanje jedne grane vlasti, bezbednosne posledice po jedan sistem mogu biti teže od ulaska u rat tog sistema sa nekim drugim sistemom. Ako se, dakle, radi o delatnosti koju definiše Ustav, ako je Zakon o advokaturi definiše kao delatnost od javnog značaja, ako bezbednosne posledice za državu mogu biti takvog intenziteta da sabotaže i diverzije dođu kao dečiji nestašluci, sigurno je da advokati, ako bi uopšte imali pravo na štrajk, to morali činiti uz poštovanje minimalnog radnog procesa. Sadržinu te obaveze, kako je to već gore rečeno,  trebalo bi definisati kao obavezu učešća advokata u svim postupcima u kojima zakon nalaže hitno postupanje suda i drugih državnih organa.

 

Iz svega napred rečenog proizilazi da advokati nemaju pravo na štrajk iz višestrukih razloga, a ako bi baš to pravo i imali, moralo bi biti ograničeno. Svako ko brani suprotan stav morao bi advokaturi dati drugi smisao i suštinu, a što na kraju dovodi do teze da je advokatura sama sebi cilj i da drugi postoje zbog nje, a ne ona zbog drugih. Međutim, dostojanstvo i ugled koji profesija ima nisu posledica shvatanja advokature kao ustanove koja je sama sebi svrha već kao ustanove čija je svrha pomaganje drugima.

 

-       O odnosu advokatska komora – advokat -

 

Pod pretnjom primedbe da se autor ovog teksta ponavlja i za potrebe ove teme mora se još jednom istaći ustavna norma Republike Srbije da pravnu pomoć građanima pruža advokatura kao samostalna i nezavisna delatnost. Ovde se još zbog čitalaca koji nemaju pravničko obrazovanje mora napomenuti da je pravni poredak sastavljen od pravnih normi koje su po vrsti poređane u jedan sistem u kojem se zna hijerarhija kao u kakvoj vojsci. Ustav RS ima čin generala i sve pravne norme druge vrste moraju biti saglasne ustavnim normama, od zakona, drugog čina po hijerarhiji, preko uredbe do pravilnika itd. Ako nema saglasnosti nižih normi sa višim normama, opet kao i kod vojske, dolazi do urušavanja poretka.

 

Dakle, Ustav, general među normama , definisao je advokaturu u jednoj rečenici i to je embrion iz kog smeju da se razviju svi drugi propisi u vezi advokature samo sa svrhom i ciljem da se taj embrion razvije, prohoda i postane delotvoran.

 

Međutim, kada se sa čitanjem propisa krene naniže, od Zakona pa do statuta advokatskih komora koji statuti, ako smo se već služili poređenjima sa vojnim činovima, teško da se mogu uporediti sa većim činom od vodnika, zapaža se da što  je niži čin to je veće iživljavanje nad vojnicima (advokatima). ,,Zakon je zakon ma kako opor bio“ misao je jednog pravničkog genija i nema se tu šta dodati nego samo pogrbiti i povući am koji loš zakon natovari na leđa građana. Bez dublje analize važećeg Zakona o advokaturi, ali, bez namere zakonodavca da takve amove advokatima na leđa stavlja, pokazalo se da su dva momenta važna kod važećeg zakona.

 

Prvi je taj da ne postoji bilo kakav hijerarhijski odnos između republičke i regionalnih komora, a drugi je taj da je statutu komora dato pravo od strane zakona da definišu povrede advokatskih dužnosti.

 

Međutim, kada se zakon dobro iščita, a posebno kada se stavi u kontekst sa Ustavom RS, vidi se jasna intencija zakonodavca da su komore osnovane da bi rešavale o statusu advokata u pojedinačnim slučajevima. Međutim, statutima komora propisano je, pod pretnjom  disciplinskog kažnjavanja, da su advokati dužni da poštuju sve odluke esnafa (i pojedinačne i opšte) i tu dolazimo do suštinskog problema. Kada nadležni organ komore proglasi štrajk, nije to kao kod zaposlenih koji slobodno odlučuju o učešću u štrajku, to je, u slučaju oglušenja o odluku komore, prestup koji advokata može koštati službe. Kakav paradoks. Pred svakim sudijom Republike Srbije, dakle pred jednom granom vlasti advokat može da postupa ili ne postupa kako god hoće i kako god proceni da je u interesu stranke samo da je dolično i vaspitano jer mu i Ustav i ne samo Zakon o advokaturi već i drugi zakoni takvo pravo daju, ali, statut komore, najniži od svih propisa, to mu pravo uskraćuje.

 

Nije sporno da komore moraju donositi i opšte akte jer ne bi mogle da funkcionišu niti one niti advokati (propisi o ustrojavanju i organizaciji komora, tarife, članarine i slično) te bi njihovim nepoštovanjem od strane advokata i sama advokatura postala ugrožena, a profesija obezvređena i kompromitovana, ali, jasno je da nikakvim višim pravnim aktom komorama nije dato pravo da odlučuju o delanju advokata u pojedinačnim predmetima. A opštom odlukom kojom se proglašava štrajk upravo se to čini. Ono što je Ustavom zabranjeno državi da nametne advokatima dozvoljava sebi statut komore!

 

Pa gde su onda granice poslušnosti advokata prema pripadajućoj komori?

 

Granice su, u sadržinskom, a ne formalnom smislu, postavljene ustavom i zakonom. Svaka opšta odluka komore čija primena je direktno mešanje u postupanje advokata u konkretnom predmetu, kao što je odluka o štrajku, ne može i ne sme biti obavezujuća već preporučujuća. Ako advokat odbije da je primeni ne sme trpeti sankcije. U suprotnom, ako komora može da naredi advokatu na kojem suđenju će i kada da se pojavi, šta komoru sprečava da propiše i šta advokat mora da izgovori na recimo pripremnom ročištu ili kod završne reči, ili, kada da se advokat žali, a kada da presudu smatra dobrom pa neka se stranka žali sama ako hoće i može…

 

Sve glupost do gluposti koje se, kada se jednom Pandorina kutija otvori, nižu jedna za drugom. Najveća glupost je to da republička i regionalne komore (trenutno beogradska) misle svaka za sebe kako su one te koje su nezavisne i bez mogućnosti da im se nešto nametne, a stvarnim nosiocima ,,suvereniteta“ (samostalnosti i nezavisnosti) – advokatima, to pravo osporavaju pretnjom sankcijama ako ne obustave rad.

 

Dakle, kada komora donese opštu odluku kojom ograničava samostalnost i nezavisnost advokata tada je komora prešla granicu svojih nadležnosti. Kada komora donese i pojedinačnu odluku u disciplinskom postupku kojom utvrđuje prestup advokata koji se oglušio o opštu odluku komore kojom je prekoračena nadležnost u materijalnom smislu, i tada komora prelazi granice svojih nadležnosti.

 

Sa druge strane, kada advokat ne poštuje one odluke komore kojima se omogućava funkcionisanje komora te kada se advokat ogreši o stranku ili organ pred kojim postupa, tada advokat postupa protivno dogovoru ostalih kolega i komora je vlasna da ga kazni (teži prestupi kada komora brani ugled i dostojanstvo advokature od nepropisnog delovanja samog advokata su već definisai zakonom) . Samo u takvim situacijama i ni jednoj drugoj.

 

-       Zaključak -

 

Već je gore ukazano da zaposleni imaju pravo da o učešću o štrajku slobodno odlučuju, a da advokati to pravo nemaju. Da nije tužno šta se sve izdešavalo, ove teme bile bi odlične za komediografe.

 

Svrha je ovog teksta da se tako šta više ne dešava. Ko nije zadovoljan poreskim rešenjem, pored žalbenog postupka, može da pređe sa statusa paušalca na vođenje knjiga i to, kada se uračuna godišnji trošak za knjigovođu i novac koji bi morao da se plaća na ime fiskalnih davanja, da bude novčana obaveza jednaka dosadašnjim poreskim obavezama, možda i manja za kolege početnike.

 

Važno je da kao advokati ne dozvolimo našem esnafskom udruženju da nas ponižava i važno je da druge ljude, povinovavši se mi sami ,,oporim“ odlukama komore, ne ponižavamo.

 

Važno je da individualizam ne menjamo za kolektivizam.

 

Važno je da ne štrajkujemo jer je to sramotno i nedostojno, sebično,  i na kraju krajeva, bespravno.

 

A bilo bi dobro i korisno da se i pročistimo, makar u smislu da za predstavnike organa komora biramo advokate koji to jesu u suštinskom smislu, a ne kolege koji su u advokaturu došli prethodno ustrojeni kroz pozive i službe koje su ranije obavljali i sa prevashodnom željom da za kratko vreme brzo zarade delujući po makijavelističkim načelima. Ali to je sledeća i vrlo važna tema…

 

Nenad S. Radojičić, advokat;

 

 

U Beogradu, 11.07.2014. god.

 

 

O PRAVU ADVOKATA NA ŠTRAJK

I

O ODNOSU ADVOKATSKA KOMORA – ADVOKAT

 

-       Uvod -

 

Imajući u vidu poslednju deceniju kada se advokatski esnaf kojem i sam pripadam olako ,,lati“ moćnog oružija koje poseduje i proglasi štrajk kojim parališe čitavu jednu granu vlasti, te nakon poslednjeg štrajka i očiglednog nepostojanja bilo kakvog međusobnog poštovanja i sadejstva između Advokatske komore Srbije i Advokatske komore Beograda, odnosno, očiglednom ratu predstavnika komora pri čemu se advokati tretiraju kao da su dresirani, smatram da bi svaki advokat trebalo da sebi postavi neka pitanja i da da odgovore na ta pitanja.

 

Dva su pitanja suštinska. Prvo pitanje je ima li uopšte pravo advokatura na štrajk i to posmatrano kako sa stanovišta pozitivnih propisa tako i sa stanovišta pravičnosti? Drugo pitanje je ima li bilo koja advokatska komora pravo da nametne ponašanje advokatu izuzev u slučajevima kada komora brani ugled i dostojanstvo advokature od nepropisnog delovanja samog advokata?

 

-       O pravu advokata na štrajk -

 

Uz svo poštovanje prema kategoriji zaposlenih lica jer, kao i ti zaposleni i advokati žive od svog znoja i truda, advokatska služba podrazumeva neke preduslove koji kod ugovora o radu nisu nužni, šta više kod ugorova o radu ti preduslovi su izričito isključeni.  Dok ugovor o radu podrazumeva odnos nadređenosti i potčinjenosti iz kog odnosa oni koji su u potčinjenom položaju i crpe pravo na štrajk kao sredstvo kojim održavaju ravnotežu i sredstvo za odbranu prava od onih koji su u nadređenom položaju, advokati iznad sebe nemaju nikoga. Država nije poslodavac advokatu nikada, pa ni onda kada zakon nalaže da o trošku države neko lice dobije advokatsku pomoć. Samostalnost i nezavisnost su osnovni preduslovi bavljena advokaturom, samostalnost i nezavisnost ne postoje između zaposlenog i poslodavca već postoji stalna obaveza zaposlenog da ispunjava naloge poslodavca.

 

Radi povlačenja suštinske granice između ustanove zaposlenog lica i ustanove advokature, valja pre svega istaći da kada se govori o advokaturi  govori se o tako specifičnoj službi kojoj je važnost, svrhu i preduslove za obavljanje službe odredio sam Ustav. Pravnu pomoć pruža advokatura kao nezavisna i samostalna služba – kaže Ustav. Samostalnost i nezavisnost advokatske službe jeste suštinska razlika između advokata i zaposlenog. Ako bavljenje advokaturom podrazumeva kao osnovni preduslov nepostojanje subordiniranog položaja advokata prema bilo kome postavlja se logično pitanje protiv kojeg poslodavca advokati štrajkuju kada obustavljaju rad kao kolektivni esnafski čin?

 

Drugo, što jeste i razlog postojanja tih preduslova kod advokatske službe, sam smisao službe je konstatno pružanje POMOĆI ljudima kada su im ugrožena osnovna i druga prava. Bez ulaska u sadržinu zakona, kada je advokatskom pozivu dato toliko da bi pomagao drugima, ima li pravo vršilac takvog poziva da odbije pružanje pomoći drugom zato što se naljutio na poresku upravu? Prost osećaj za pravičnost govori da, pod uslovom i da je advokatura zavisna i nesamostalna, pomoć se onome koji je traži ne odbija.

 

Međutim, pored pomoći građanima u raznim pravnim procedurama, advokatura kao činilac kojem je omogućeno učešće u svim pravnim postupcima ima još jednu važnu iako ne izričito naznačenu ulogu. Prisustvo advokata u sudskim i drugim postupcima čini jedan sistem demokratskim u svom suštinskom smislu, odnosno, daje legitimitet državi prilikom svih postupanja države prema građanima kako onda kada ta postupanja završe u korist građanina tako i onda kada je posledica tih postupaka ograničenje nekog građanskog prava. Kada u nekom pravnom poretku građanin ne može angažovati pravnu pomoć prilikom učešća u pravnom postupku, ne možemo ni govoriti o postojanju građanina u takvom poretku već o podanicima.

 

Dakle, ako se ima u vidu da je jednom pozivu dat takav stepen samostalnosti i nezavistnosti u cilju pružanja pomoći građanima i u cilju očuvanja jednog uređenja kao demokratskog, logika, a ne osećaj za pravičnost, nalaže da takav poziv stalno mora biti prisutan i delotvoran, a da problemi koje esnaf ima u svom delovanju ne smeju biti rešavani tako radikalnom merom kao što je obustava rada. Ako do obustave rada i mora doći zbog esnafskih pitanja, ista mora biti sprovedena u okviru instituta minimalnog procesa rada. Ovo posebno kod onih sudskih postupaka koji po slovu zakona imaju status ,,hitan“. U suprotnom, posledice mogu biti stravične. Primera radi, ko će biti kriv ako silovatelj maloletnih lica mora biti pušten iz policijskog pritvora zbog nemogućnosti da mu se obezbedi branilac, pa taj silovatelj odmah ponovi delo i uništi neko dete? Ko će biti kriv ako prethodni držalac stvari, zbog neznanja da se sam snađe u sudskom postupku, reši da samovlasno vrati državinu i tom prilikom teško povredi aktuelnog držaoca ili ga liši života? Ovakvih primera sa teškim posledicama može se navesti bezbroj, pogotovo u krivičnim, porodičnim, radnim i državniskim sporovima.

 

Polako dolazimo i do pozitivnih propisa (za nepravnike koji čitaju ovaj tekst,  pozitivnim propisima se nazivaju trenutno važeći propisi). Pozitivnim propisima je navedno kada advokat sme da odbije zastupanje. Iz tih propisa se da zaključiti sledeće. Najpre, kada advokat odbija zastupanje to je individualni čin jednog advokata, a ne kolektivna odluka jednog esnafa, a drugo, ljutnja na poreska rešenja nije predviđena kao razlog. Može teoretski doći do situacije da ni jedan advokat u Republici neće da postupa u konkretnom predmetu, ali, i takva situacija bila bi odluka doneta od svakog advokata u Republici pojedinačno, a ne kolektivna odluka. Primera radi, ako neko od kolega objavi da neće da postupa u određenom predmetu jer je intenzitet povrede prava stranke od strane države takav da nema smisla svojim prisustvom davati legitimitet takvoj odluci države kod koje je sva sila, moguće je da se ni jedan kolega ne odazove pokušaju države da zameni advokata u takvom predmetu. Ali, kao što je već predočeno, takva obustava rada predstavlja zbir pojedinačnih odluka svakog advokata ponaosob, a ne kolektivni čin.

 

Nadalje, ako bismo pošli od pretpostavke da advokati spadaju u kategoriju zaposlenih lica u smislu Zakona o radu i Zakona o štrajku, ostaje da se vidi postoji li kod štrajka advokata takozvana obaveza minimuma procesa rada? Kada se pogleda član 9. Zakon o štrajku mogli bi se reći da advokatura nije izričito navedena kao delatnost od javnog interesa (i nije, jer se iz prethodnih članova istog tog zakona i samog određenja pojma štrajka vidi se da je štrajk odnos poslodavac – zaposleni, a advokat i nema prema kome da štrajkuje izuzev sam prema sebi), međutim, delatnošću od javnog interesa čini je kako Ustav tako i Zakon o advokaturi, pa i sam član 9. Zakona o štrajku u delu u kojem govori o delatnostima koje su od uticaja na bezbednost države. Jer ako je posledica advokatskog štrajka momentalno paralisanje jedne grane vlasti, bezbednosne posledice po jedan sistem mogu biti teže od ulaska u rat tog sistema sa nekim drugim sistemom. Ako se, dakle, radi o delatnosti koju definiše Ustav, ako je Zakon o advokaturi definiše kao delatnost od javnog značaja, ako bezbednosne posledice za državu mogu biti takvog intenziteta da sabotaže i diverzije dođu kao dečiji nestašluci, sigurno je da advokati, ako bi uopšte imali pravo na štrajk, to morali činiti uz poštovanje minimalnog radnog procesa. Sadržinu te obaveze, kako je to već gore rečeno,  trebalo bi definisati kao obavezu učešća advokata u svim postupcima u kojima zakon nalaže hitno postupanje suda i drugih državnih organa.

 

Iz svega napred rečenog proizilazi da advokati nemaju pravo na štrajk iz višestrukih razloga, a ako bi baš to pravo i imali, moralo bi biti ograničeno. Svako ko brani suprotan stav morao bi advokaturi dati drugi smisao i suštinu, a što na kraju dovodi do teze da je advokatura sama sebi cilj i da drugi postoje zbog nje, a ne ona zbog drugih. Međutim, dostojanstvo i ugled koji profesija ima nisu posledica shvatanja advokature kao ustanove koja je sama sebi svrha već kao ustanove čija je svrha pomaganje drugima.

 

-       O odnosu advokatska komora – advokat -

 

Pod pretnjom primedbe da se autor ovog teksta ponavlja i za potrebe ove teme mora se još jednom istaći ustavna norma Republike Srbije da pravnu pomoć građanima pruža advokatura kao samostalna i nezavisna delatnost. Ovde se još zbog čitalaca koji nemaju pravničko obrazovanje mora napomenuti da je pravni poredak sastavljen od pravnih normi koje su po vrsti poređane u jedan sistem u kojem se zna hijerarhija kao u kakvoj vojsci. Ustav RS ima čin generala i sve pravne norme druge vrste moraju biti saglasne ustavnim normama, od zakona, drugog čina po hijerarhiji, preko uredbe do pravilnika itd. Ako nema saglasnosti nižih normi sa višim normama, opet kao i kod vojske, dolazi do urušavanja poretka.

 

Dakle, Ustav, general među normama , definisao je advokaturu u jednoj rečenici i to je embrion iz kog smeju da se razviju svi drugi propisi u vezi advokature samo sa svrhom i ciljem da se taj embrion razvije, prohoda i postane delotvoran.

 

Međutim, kada se sa čitanjem propisa krene naniže, od Zakona pa do statuta advokatskih komora koji statuti, ako smo se već služili poređenjima sa vojnim činovima, teško da se mogu uporediti sa većim činom od vodnika, zapaža se da što  je niži čin to je veće iživljavanje nad vojnicima (advokatima). ,,Zakon je zakon ma kako opor bio“ misao je jednog pravničkog genija i nema se tu šta dodati nego samo pogrbiti i povući am koji loš zakon natovari na leđa građana. Bez dublje analize važećeg Zakona o advokaturi, ali, bez namere zakonodavca da takve amove advokatima na leđa stavlja, pokazalo se da su dva momenta važna kod važećeg zakona.

 

Prvi je taj da ne postoji bilo kakav hijerarhijski odnos između republičke i regionalnih komora, a drugi je taj da je statutu komora dato pravo od strane zakona da definišu povrede advokatskih dužnosti.

 

Međutim, kada se zakon dobro iščita, a posebno kada se stavi u kontekst sa Ustavom RS, vidi se jasna intencija zakonodavca da su komore osnovane da bi rešavale o statusu advokata u pojedinačnim slučajevima. Međutim, statutima komora propisano je, pod pretnjom  disciplinskog kažnjavanja, da su advokati dužni da poštuju sve odluke esnafa (i pojedinačne i opšte) i tu dolazimo do suštinskog problema. Kada nadležni organ komore proglasi štrajk, nije to kao kod zaposlenih koji slobodno odlučuju o učešću u štrajku, to je, u slučaju oglušenja o odluku komore, prestup koji advokata može koštati službe. Kakav paradoks. Pred svakim sudijom Republike Srbije, dakle pred jednom granom vlasti advokat može da postupa ili ne postupa kako god hoće i kako god proceni da je u interesu stranke samo da je dolično i vaspitano jer mu i Ustav i ne samo Zakon o advokaturi već i drugi zakoni takvo pravo daju, ali, statut komore, najniži od svih propisa, to mu pravo uskraćuje.

 

Nije sporno da komore moraju donositi i opšte akte jer ne bi mogle da funkcionišu niti one niti advokati (propisi o ustrojavanju i organizaciji komora, tarife, članarine i slično) te bi njihovim nepoštovanjem od strane advokata i sama advokatura postala ugrožena, a profesija obezvređena i kompromitovana, ali, jasno je da nikakvim višim pravnim aktom komorama nije dato pravo da odlučuju o delanju advokata u pojedinačnim predmetima. A opštom odlukom kojom se proglašava štrajk upravo se to čini. Ono što je Ustavom zabranjeno državi da nametne advokatima dozvoljava sebi statut komore!

 

Pa gde su onda granice poslušnosti advokata prema pripadajućoj komori?

 

Granice su, u sadržinskom, a ne formalnom smislu, postavljene ustavom i zakonom. Svaka opšta odluka komore čija primena je direktno mešanje u postupanje advokata u konkretnom predmetu, kao što je odluka o štrajku, ne može i ne sme biti obavezujuća već preporučujuća. Ako advokat odbije da je primeni ne sme trpeti sankcije. U suprotnom, ako komora može da naredi advokatu na kojem suđenju će i kada da se pojavi, šta komoru sprečava da propiše i šta advokat mora da izgovori na recimo pripremnom ročištu ili kod završne reči, ili, kada da se advokat žali, a kada da presudu smatra dobrom pa neka se stranka žali sama ako hoće i može…

 

Sve glupost do gluposti koje se, kada se jednom Pandorina kutija otvori, nižu jedna za drugom. Najveća glupost je to da republička i regionalne komore (trenutno beogradska) misle svaka za sebe kako su one te koje su nezavisne i bez mogućnosti da im se nešto nametne, a stvarnim nosiocima ,,suvereniteta“ (samostalnosti i nezavisnosti) – advokatima, to pravo osporavaju pretnjom sankcijama ako ne obustave rad.

 

Dakle, kada komora donese opštu odluku kojom ograničava samostalnost i nezavisnost advokata tada je komora prešla granicu svojih nadležnosti. Kada komora donese i pojedinačnu odluku u disciplinskom postupku kojom utvrđuje prestup advokata koji se oglušio o opštu odluku komore kojom je prekoračena nadležnost u materijalnom smislu, i tada komora prelazi granice svojih nadležnosti.

 

Sa druge strane, kada advokat ne poštuje one odluke komore kojima se omogućava funkcionisanje komora te kada se advokat ogreši o stranku ili organ pred kojim postupa, tada advokat postupa protivno dogovoru ostalih kolega i komora je vlasna da ga kazni (teži prestupi kada komora brani ugled i dostojanstvo advokature od nepropisnog delovanja samog advokata su već definisai zakonom) . Samo u takvim situacijama i ni jednoj drugoj.

 

-       Zaključak -

 

Već je gore ukazano da zaposleni imaju pravo da o učešću o štrajku slobodno odlučuju, a da advokati to pravo nemaju. Da nije tužno šta se sve izdešavalo, ove teme bile bi odlične za komediografe.

 

Svrha je ovog teksta da se tako šta više ne dešava. Ko nije zadovoljan poreskim rešenjem, pored žalbenog postupka, može da pređe sa statusa paušalca na vođenje knjiga i to, kada se uračuna godišnji trošak za knjigovođu i novac koji bi morao da se plaća na ime fiskalnih davanja, da bude novčana obaveza jednaka dosadašnjim poreskim obavezama, možda i manja za kolege početnike.

 

Važno je da kao advokati ne dozvolimo našem esnafskom udruženju da nas ponižava i važno je da druge ljude, povinovavši se mi sami ,,oporim“ odlukama komore, ne ponižavamo.

 

Važno je da individualizam ne menjamo za kolektivizam.

 

Važno je da ne štrajkujemo jer je to sramotno i nedostojno, sebično,  i na kraju krajeva, bespravno.

 

A bilo bi dobro i korisno da se i pročistimo, makar u smislu da za predstavnike organa komora biramo advokate koji to jesu u suštinskom smislu, a ne kolege koji su u advokaturu došli prethodno ustrojeni kroz pozive i službe koje su ranije obavljali i sa prevashodnom željom da za kratko vreme brzo zarade delujući po makijavelističkim načelima. Ali to je sledeća i vrlo važna tema…

 

Nenad S. Radojičić, advokat;

 

 

U Beogradu, 11.07.2014. god.

 

 

2 komentara na “O pravu advokata na štrajk i o odnosu advokatska komora – advokat

  1. tatjana

  2. Veronika

    Izvanredan rad i posebno aktuelan. Bilo bi dobro da ga mnogi pročitaju.

    Reply

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *